Wednesday, April 17, 2024
ARIFIPOČETNATESAVVUF

Šah-i Hazne Ahmed Haznevi,  kaddesallahu sirreh 

Živio je u teškom vremenu i na problematičnom području. Zbog političkih  previranja, plemenskih svađa, neimaštine i neznanja, ljudi su bili zaboravili  na dužnosti robovanja Allahu, dželle ša’nuhu. Sve to ih je udaljilo od vjere.  Ahmed Haznevi, kaddesallahu sirreh, je u takvim okolnostima strpljivo i  ustrajno objašnjavao vjerske naredbe i zabrane. Ponekad bi se satima trudio  kako bi samo jednog čovjeka podučio da ispravno izgovori kelime-i šehadet. 

U Nuršinu je mladi mulla,  već petnaest dana, dolazio  na časove u medresi pri tekiji  Muhammeda Dijauddina, kaddesallahu  sirreh. Jednog dana,  dok je potapao svoje sandale u  vodu, razmišljao je o lijepim jelima  koja će jesti. Naime, jedan  velikan iz oblasti Muša, pozvao  je Muhammeda Dijauddina i njegove  učenike na ručak. Hazret  je prihvatio taj poziv. Taj novi  učenik, koji je došao iz Hazne  i koji se zvaše Ahmed, stavio  je sandale u vodu da omekšaju  kako bi lakše mogao hodati u  njima. Trebalo je da za nekoliko  dana pređu veliku razdaljinu  kako bi se odazvali tom pozivu.  On je nestrpljivo čekao dan kada  će krenuti. Jer, od dana kada je  došao u Nuršin, u tekiji su svaki  dan služili kukuruzni hljeb i čorbu  od kukuruza. Nakon nekoliko  sedmica, napokon će pojesti  drugačija i ukusnija jela.  Konačno su završene sve pripreme  i došao je očekivani dan.

Muhammed Dijauddin je osmotrio  sve svoje učenike koji su se  okupili kako bi krenuli na put,  a zatim je rekao: “Hajde, idemo.  Samo, mulla Ahmed neće sa  nama. On će ostati ovdje.”  Haznevi Ahmed je bio mlad,  ali i dovoljno zreo da uvidi svoju  grešku i shvati skriveno upozorenje  velikana. Na mubarek kapiji,  na koju je došao kako bi stekao  znanje i mudrost, on je poželio  lijepa jela, nije uspio obuzdati  svoj nefs. Dakle, bilo je potrebno  da se nauči strpljenju i sputavanju  želja…

Fejz sa donjeg divana 

S druge strane, određene metode  velikana, koje na prvi pogled  djeluju kao kazna, značile  su ustvari da velikani pridaju  vrijednost onima kojima su upućene  i da ih uzimaju pod poseban  odgoj. Naime, Muhammed  Dijauddin,  kaddesallahu sirreh,  je zasigurno primijetio veliki kapacitet  Ahmeda Haznevija, pa  mu je zbog toga posvetio posebnu  pažnju. Želio je da taj učenik,  koji je prije dolaska u Nuršin  prisustvovao sohbetima drugih  tesavvufskih velikana i koji se  školovao i u drugim medresama,  što prije savlada svoj nefs i da za  kratko vrijeme pređe duhovni  put. Često bi se raspitivao za njegovo  stanje i pratio bi promjene  pri njemu.  Jedne prilike je, jašući na konju,  ugledao Ahmeda Haznevija,  te je zastao. Pozvao ga je sebi  i rekao mu sljedeće:  “Mulla Ahmede! Onaj ko se  i koliko trun povodi za nefsanskim  nahođenjem daleko je od  Allaha. Najveći čovjekov neprijatelj,  koji mu razara kuću, je njegov  nefs. Čovjek treba spoznati  sebe kako ne bi zapao u nefsanske  zamke!”  Hazret to reče i ode na svome  konju, a Ahmed Haznevi ostade  stajati na istom mjestu.

No,  dobio je ono što mu je bilo potrebno.  Te riječi nesumnjivo važe  za sve. Ali, muršid je posebno  pozvao njega i njemu ih uputio.  Mulla Ahmed je shvatio da mora  još više oponirati svome nefsu.  Naposlijetku, jednog dana je  Muhammed Dijauddin, kaddesallahu  sirreh, upitao Ahmeda  Haznevija na kojem mjestu u tekiji  jede i spava. Nakon što mu  je odgovorio da jede i spava na  donjem divanu, on zahvali Allahu,  dželle ša’nuhu, radostan što  je uvidio očekivani napredak.  Naime, u tekiji u Nuršinu, postojale  su dvije velike prostorije,  jedna iznad druge, zvane donji i  gornji divan. Iako nije postojalo  neko određeno pravilo, obično  su u gornjem divanu dočekivani  gosti,  a u njemu su boravili  i ugledni ljudi te oni koji bi tek  pristupili tarikatu. Na donjem  divanu su najčešće boravili hizmećari  koji su služili one sa gornjeg  divana.  To što je mulla Ahmed odabrao  donji divan pokazalo je da  je postao ponizni derviš. Hazreti  Sani (Muhammed Dijauddin)  se mnogo obradovao tome, te je  na njegov odgovor uzvratio riječima:  “Kako lijepo postupaš!”  Zatim mu je objasnio da na  donjem divanu ima više fejza i  bereketa, te da je zbog toga Abdurrahman  Tahi, kaddesallahu  sirreh, tu držao sohbet i obavljao  hatmu.

Sunce koje je  zasjalo nad Haznom 

Ahmed Haznevi, kaddesallahu  sirreh, je bio porijeklom  iz Mardina. No, budući da se  rodio u selu Hazne, u oblasti  Kamišli, u kojoj je njegov otac,  Murad Efendi, obavljao dužnost  imama, a koja se danas nalazi  unutar granica Sirije, dobio je  nadimak Haznevi. Prije Nuršina,  školovao se u medresama u  Silvanu i Hizanu. U Hizanu je  prisustvovao sohbetima jednog  od halifa Abdurrahmana Tahija,  šejha Abdulkadira Efendija. Nakon  njegovog preseljenja, došao  je u Nuršin. Dao je prisegu Muhammedu  Dijauddinu i postao je  njegov murid. Iako je za kratko  vrijeme dobio idžazet u medresi  u Nuršinu, nastavio je prisustvovati  sohbetima Hazret-i Sanija.

Povremeno je išao u Haznu, ali,  ne mogavši izdržati čežnju za  muršidom, najčešće bi se veoma  brzo pješke vraćao u Nuršin.  Bio je među sufijama koji su se  zajedno sa Muhammedom Dijauddinom,  kaddesallahu sirreh,  borili u Prvom svjetskom ratu  protiv Rusa. Čak i u najtežim  periodima rata nije se odvajao  od svoga muršida i od hizmeta  njemu. Ponekad u tekiji, a ponekad  na ratnom frontu, tokom  punih petnaest godina, pred  njim je stjecao zahirsko i batinsko  znanje. Nakon preseljenja  muršida, po njegovom talimatu  (uputstvo, instrukcija), započeo  je sa iršadom u Hazni.  Hazret-i Sani, kaddesallahu  sirreh, mu je prije svoje smrti dao  ovlaštenje hilafeta i ukazao mu  na Haznu kao mjesto budućeg  iršada. Međutim, u tom periodu,  Sirija se odvojila od Osmanskog  carstva i ušla je pod francusku  okupaciju. U toj oblasti vladao  je potpuni nered.

Uz to, Ahmed  Haznevi je bio vrlo siromašan, te  nije imao nikoga ko bi ga podržao  u mjestu u koje ide. Mislio je  da mu niko neće pridavati važnost.  Nakon što je Muhammed  Dijauddin, kaddesallahu sirreh,  primijetio njegove nedoumice,  obratio mu se riječima: “Sine  moj, ti započni sa iršadom, a mi  ćemo okupiti ljude oko tebe i, uz  Allahovu dozvolu, poslat ćemo  ti gomile ljudi sa svih strana.”  Doista se u Hazni oko njega  okupilo na stotine sufija, još u  vremenu dok je gradio medresu  i tekiju. Baš kako je i rekao  njegov muršid, ljudi su mu sa  svih strana dolazili u skupinama.  Njegov iršad je imao velikog  utjecaja. Svojom izuzetnom pronicljivošću  odmah bi pronicao  u problem svakoga ko bi mu  došao, te bi svakome samilosno  pokazivao put rješenja. Posjedovao  je veliko fikhsko znanje. Za  kratko vrijeme je postao poznat  po tome što je za najteža pitanja  nalazio najbolja rješenja. Sada  su ga svi spominjali po nadimku  Šah-i Hazne. Stekao je veliko  poštovanje  i ugled. Svako  ko bi ga jednom poslušao više  se ne bi odvajao od njega. Ipak,  nakon što su se i druge sufije iz  okruženja počele vezati za njega,  tamošnji šejhovi su počeli  negodovati.

Ako je cilj  Allahovo zadovoljstvo… 

Jedan šejh, koji je zbog toga što  se od glave do pete oblačio u  zelenu boju nazvan Zeleni šejh,  pozvao je Ahmeda Haznevija,  kaddesallahu sirreh, u svoju tekiju,  kako bi ga optužio i spriječio  rast njegovog ugleda kod ljudi.  Na taj dan, sakupio je veliku grupu  ljudi, te je pozvao i istaknute  uglednike tog mjesta. Time je  Ahmedu Hazneviju, kaddesallahu  sirreh, želio poslati poruku:  “Svi cijenjeni ljudi su uz mene,  a ko si ti?!”, a uz to ga je želio i  poniziti pred tim ljudima.  Sufije koje su znale za namjeru  Zelenog šejha, molile su  Ahmeda Haznevija da se ne  odazove na njegov poziv. No,  on to nije prihvatio. Zatim, su  mu predložili da ode sa velikom  grupom sufija.

Šah-i Hazne je i  to odbio kazavši: “Jesmo li to mi  u plemenskom sukobu, pa da se  natječemo brojem ljudi?!” Naposlijetku  je krenuo na put sa svoja  dva murida, te je dogovorenog  dana stigao u tekiju Zelenog šejha.  Ušao je unutra nazivajući selam,  ali, niti mu je ko odgovorio  na selam niti mu je ko pokazao  mjesto gdje bi sjeo. Nakon što je  u toj gužvi nekako uspio pronaći  mjesto i sjesti, Zeleni šejh mu se  na drzak način poče obraćati optužujući  ga. Optuživao ga je za to  da je pomutio razum muridima  te da mu je oteo sufije koje su mu  ostale od njegovog oca i djeda.  Izgovarao je čak i uvredljive riječi.  Ahmed Haznevi, kaddesallahu  sirreh, nije odgovarao na  uvrede, samo je šutio. Vidjevši  to, Zeleni šejh se razbjesni te ga  drsko upita:  “Zašto ništa ne govoriš, zar  nemaš šta reći?!”

Ahmed Haznevi, kaddesallahu  sirreh, mu na to mirno reče:  “Ja ti imam reći samo dvije  rečenice. Prvo, ako su moj nijet  i moja djela zarad Allahovog,  dželle ša’nuhu, zadovoljstva,  kada bi stotine takvih kao što  si ti izašli pred mene, ne bi me  mogli spriječiti. Drugo, ako moj  nijet i moja djela nisu zarad Allahovog,  dželle ša’nuhu, zadovoljstva,  nemoj nimalo sumnjati u  to da će se i bez takvih kao što  si ti, u roku od šest mjeseci svi  ljudi razići od mene!”  Nakon tih njegovih riječi, nastade  duboka tišina. Zeleni šejh  ostade iznenađen. Očekivao je  da će se Šah-i Hazne, kaddesallahu  sirreh, braniti, pa čak i da  će ga napasti, ali to se nije desilo.  Potom nakratko zastade, te reče:  “Tako mi Allaha rekao si istinu.  Onome čiji je nijet u ime Allaha  ha, dželle ša’nuhu, niko ne može  biti prepreka.” Tim riječima i on  potvrdi veličinu Ahmeda Haznevija,  kaddesallahu sirreh.

Hidžra kao  bijeg od smutnje 

Uzvišeni Hakk, kako bi bili primjer  vjerničkog stava i izdržljivosti,  svojim evlijama na ovome  svijetu daje više poteškoća nego  drugim ljudima. Naime, teškoće  koje je podnosio Ahmed Haznevi,  nisu bile oličene samo u  spomenutim vrstama ljubomore  i smutnje. Budući da su ga smatrali  prijetnjom, francuske okupacijske  snage su ga primorale  da se odseli prvo u grad Haseki.  Međutim, nakon što su uvidjeli  da je počeo osvajati srca i tamošnjih  ljudi, protjerali su ga u  unutrašnje i puste dijelove Sirije.  No, Šah-i Hazne, kaddesallahu  sirreh, bi u tim pustim predjelima  kopao bunare i navodnjavao  beživotne poljane, pretvarajući  ih tako u plodonosne njive. Tako  je, pored ljudskih srca, oživljavao  i okolinu u koju je doselio.  Sada su plemenske vođe, koje  su uslijed nedostatka državne  vlasti bespravno oduzimale  tuđa prava, poželjele da uzurpiraju  i njive koje je on doveo do  procvata. Napadali su Ahmeda  Haznevija, kaddesallahu sirreh,  i njegove sufije kako bi ih natjerali  da odu sa tih područja, koja  su upravo oni, uz velike napore,  uredili. Iako je Haznevi, kaddesallahu  sirreh, imao potrebnu  snagu da im se suprotstavi, uvijek  je radije birao hidžru.

Kada se nakon okupacije  situacija malo smirila, on je  nastavio sa iršadom u selima  Hazne i Telma’ruf, sve do svoje  smrti. Tokom dvadeset i sedam  godina iršada, odgajao je učenike  i svakome ko bi mu došao  objašnjavao je islamske naredbe  i zabrane.  Kroz svoja predavanja,  sohbete i pisma koja je pisao  onima koji su bili daleko, bio je  sredstvo spasa na hiljade ljudi.  1950. godine, kada je imao šezdeset  i tri godine, preselio je na  ahiret, u selu Telma’ruf, gdje je  i sahranjen.  Šah-i Hazne, kaddesallahu  sirreh, je kako svojim životnim  vijekom, tako i ahlakom, ličio na  Allahova Poslanika, sallallahu  alejhi ve sellem. Bio je krajnje  strpljiv i blag.

Prema svakome je  postupao blago i ponizno i nikada  se nije ljutio na svoje sagovornike.  Bio je vrlo privržen svojim  sufijama i učenicima kojih je  bilo na hiljade. Radi njih je bio  spreman podnijeti svaku vrstu  žrtve i blisko se bavio njihovim  potrebama. Pridavao je veliku  pažnju edebu i ahlaku, a naročito  je insistirao na čašćenju  musafirā. Gdje god bi odlazio,  nastajale su velike gužve zbog  mnogobrojnih ljudi koji su ga  voljeli, kao i zbog mnoštva njegovih  sufija. Zbog velikog broja  ljudi koji su mu hrlili, često nije  imao vremena za odmor, pa čak  ni za jelo. Unatoč tome, onima  koji su bili uz njega nije dozvoljavao  da postupaju grubo prema  gomilama ljudi koji su željeli da  dođu do njega. Nije želio da bilo  ko bude povrijeđen.  Imao je toliko veliku ljubav i  samilost prema ljudima da je,  podnosivši velike žrtve, pomagao  čak i onima koji bi mu činili  zlo.

Uzvraćanje  dobrim na zlo 

Bili su to posljednji dani njegovog  iršada. Razbolio se jedan  od plemenskih vođa koji mu je  svojevremeno, povodeći se za  Francuzima, pričinjavao mnoge  teškoće, i koji je bio jedan od  onih koji su ga tjerali iz mjesta  koja je unaprijedio. Taj čovjek je  na samrti obznanio da želi učiniti  tevbu uz Ahmeda Haznevija,  kaddesallahu sirreh. Nakon  što je Šah-i Hazne saznao da taj  vođa nije u stanju da dođe kod  njega, počeo se pripremati za  put, kako bi on otišao njemu.  Neke sufije mu tada rekoše:  “Šejhu naš, zar ćete mu otići  na noge, iako vam je pričinio  takve i takve teškoće?”  Zatim su mu kazali da bi mu  taj čovjek mogao ponovo nauditi,  pokušavajući ga tako odvratiti  od njegove namjere. Međutim,  Šah-i Hazne, kaddesallahu  sirreh, ih nije poslušao, već im  je rekao:  “Kako mogu ostati ravnodušan  na nečiju želju za tevbom, pa  makar to bio i zalim i veliki grješnik?  Kunem se Allahom, kada  bi se desila oluja i kada bi cijelu  Zemlju prekrio potop, i kada ne  bih imao niti jahalicu kojom bih  otišao, ja bih opet učinio sve što  mogu kako bi jedan rob učinio  tevbu!”  Tako je i uradio. Otišao je u  selo tog plemenskog vođe, zajedno  su učinili tevbu te je proučio  dovu za njegovo spasenje.

Uzvratiti  dobrim na dobro može  svako, ali, uzvratiti dobrim na  zlo, može samo istinski zrela  osoba.  Živio je u teškom vremenu  i na problematičnom području.  Zbog političkih previranja,  plemenskih svađa, neimaštine i  neznanja, ljudi su bili zaboravili  na dužnosti robovanja Allahu,  dželle ša’nuhu. Sve to ih je udaljilo  od vjere. Ahmed Haznevi,  kaddesallahu sirreh, je u takvim  okolnostima strpljivo i ustrajno  objašnjavao vjerske naredbe i  zabrane. Ponekad bi se satima  trudio kako bi samo jednog čovjeka  podučio da ispravno izgovori  kelime-i šehadet. Prenosi se  jedan događaj, koji se prepričava  kao šala, ali koji pokazuje njegov  sabur te različite metode kojima  se služio kako bi ljude podučio  vjeri: Iako se mnogo trudio,  nikako nije uspijevao podučiti  jednog čobana da ispravno prouči  Ettehijjatu. Naposlijetku se  sjetio sljedećeg: Njegovu najveću  ovcu je nazvao imenom “ettehijjatu”,  srednju “lillahi”, manju od  nje “ve salavatu” i tako redom,  a kako bi čoban naučio dovu.  Nakon nekog vremena, čoban  ponovo dođe u selo Telma’ruf,  u posjetu Šah-i Hazni, kaddesallahu  sirreh. Tom prilikom sufije  zatražiše od njega da prouči  dovu, međutim, primijetiše da  preskače riječ “vettajjibat”. Iako  su ga navodili da još nekoliko  puta prouči dovu, on bi svaki put  preskakao tu riječ. Nakon što ispitaše  uzrok toga, shvatiše da je  ovca koja se zvala “vettajjibat”  već odavno umrla.

Evlija kojeg  je krasila skromnost 

Ahmed Haznevi, kaddesallahu  sirreh, je bio kjamil muršid koji  je mnogo volio čitati. Kad god bi  imao priliku, čitao je djela o tesavvufu  i plemenitim prvacima,  a na sohbetima bi prepričavao  predaje o njima i tom prilikom  ne bi uspijevao zadržati suze.  Naime, on je sebe, u odnosu na  plemenite prvake, smatrao nepotpunim  i strahovao je od toga  da nije dostojan ugleda i ljubavi  koje mu ljudi ukazuju. Bio je  iznimno skroman Allahov dost.  Jednog dana, dok je ponovo potaknut  istim brigama lio suze,  ugleda ga njegov sin Aladdin  Haznevi,  te ga upita zašto plače,  a on mu ovako odgovori:  “Sine moj! Ne mogu a da ne  plačem kada vidim ove ljude koji  mi dolaze u gomilama sa željom  da se približe Allahu, dželle  ša’nuhu, te kada vidim njihov  ašk i zanos. Kako da ne plačem  kada sam ja najveći siromah i  najslabašniji među njima, a oni  uprkos tome, dolaze meni?”  Prilikom obavljanja hadža,  kod Časne Kabe, kao i u Poslanikovoj  džamiji, činio je sljedeću  dovu: “Allahu moj! Ako je  ljubav tolikih ljudi okupljenih  oko mene rezultat moje borbe  za lični interes, a ne borbe za  postizanjem Tvoga zadovoljstva,  onda daj da se sve to završi i nestane!  Ali, ako je to u skladu sa  Tvojim zadovoljstvom, onda daj  da njihova ljubav i predanost  traju do Sudnjeg dana!”

Uz pomoć Uzvišenog Hakka i  duhovnu podršku njegovog muršida,  Muhammeda Dijauddina,  kaddesallahu sirreh, broj ljudi  koji su hrlili ka svjetlosti njegova  iršada, je iz dana u dan sve  više rastao. A on je im je, isto  onako kako su to činili i njegovi  prethodnici, objašnjavao kako  da ne skrenu sa putanje šerijata.  Savjetovao im je da vrijeme  i zdravlje smatraju blagom i da  ih iskoriste prije nego što im izmaknu  iz ruku. Govorio je da se  svaki posao, koji se radi u skladu  sa vjerom i u kojem čovjek  ne zaboravlja na Allaha, dželle  ša’nuhu, smatra zikrom. Svoje  učenike je stalno podsticao da  budu ustrajni u tehedžudu i  obavljanju dnevnih namaza u  džematu.  Odgojio je mnoge učenjake  koji su postupali po svome znanju,  te mnoge halife. Otišao je  sa ovog svijeta ostavivši nam u  emanet svoga mullu Abdulhakima,  nad čijim iršadom i odgojem  je posebno bdio. Neka Uzvišeni  Allah poveća njihove stepene i  neka nas učini dostojnim njihova  šefa’ata. 

 

 

Časopis Semerkand

Semerkand