Sunday, April 14, 2024
POČETNATEKSTOVITEME

Oni koji  poriču vjeru 

“Znaš li ti onoga koji onaj svijet poriče? Pa to je onaj koji grubo  odbija siroče, i koji da se nahrani siromah ne podstiče.”  (Ma’un, 1-3)

Sura Ma’un ima sedam ajeta i  objavljena je u Mekki. Riječ  “ma’un” označava zekat i stvari  koje ljudi često međusobno posuđuju.  Pored naziva Ma’un, sura  nosi i nazive “Erajet, Din, Jetim,  Tekzib”. Govori o onima koji poriču  vjeru, koji ne pridaju važnost  namazu, klanjaju radi samopokazivanja  i ne vole da pomažu drugima.  Uzvišeni Allah se prvenstveno  obraća Svome Poslaniku, sallallahu  alejhi ve sellem, a zatim svima  onima koji su razumom obdareni.

Oni koji grubo odbijaju  siročad i siromahe 

Jedno od značenja spomenutog  ajeta je sljedeće:  “Znaš li ti onoga koji poriče da  će Uzvišeni Allah svakome dati  ono što je zaslužio; za dobro će  nagraditi, a za zlo kazniti?”  Ajet: “Pa to je onaj koji grubo  odbija siroče?” znači: Oni koji poriču  onaj svijet su oni koji odbijaju  siročad nemoćnu da ostvare svoja  prava. Oni su prema njima grubi.  Odbijaju ih na način koji je ponižavajući.  I ne podstiču da se nahrane  siromasi.  Gospodar svjetova je sprečavanje  onoga što vjera naređuje i  ugnjetavanje slabijeg naveo kao  osobine poricatelja. Jer, onaj ko  vjeruje u Dan obračuna, nagradu  i kaznu, boji se Allahove kazne i  ne može činiti tako ružna djela.  Suprotno tome, oni koji to čine,  zasigurno su od onih koji poriču  onaj svijet. Dakle, to je upozorenje  koje je veoma ozbiljno.  Ako analiziramo detaljnije,  upozorenje glasi:  “Znaj dobro da je onaj koji grubo  odbija siroče i ne podstiče, sebe  ni druge da nahrane siromahe, od  onih koji poriču vjeru.”  Časna sura počinje pitanjem:  “Znaš li?” Prema mufessirima  Kur’ana, pitanje na početku ajeta  ima za cilj da privuče pažnju  slušaoca i naglasi iznimno veliku  važnost onoga što slijedi u ajetu.

Pravo siročeta 

Prenosi se da je povod objave ajeta  bio Ebu Džehl. Naime, Ebu Džehl  je bio staratelj jednog jetima, čiji  je imetak prisvojio, a njega ostavio  bez ičega. Jednog dana taj jetim  se obratio Ebu Džehlu i zatražio  nešto od svog imetka. On ga je  tada odbio na veoma grub način.  Mušrici, koji su se tu zadesili, počeše  ismijavati jetima riječima:  “Idi kod Muhammeda, neka ti on  pomogne!” Njihov cilj je bio da  ismiju i Allahova Poslanika, sallallahu  alejhi ve sellem, jer on je  bio osoba koja ne odbija nikoga ko  je u teškoj situaciji. Jetim, ne shvativši  njihovu pravu namjeru, ode  kod Allahova Poslanika, sallallahu  alejhi ve sellem, i zatraži pomoć.  Potom je Allahov Poslanik, sallallahu  alejhi ve sellem, zajedno sa  njim došao kod Ebu Džehla. Kada  je Ebu Džehl vidio Allahova Poslanika,  sallallahu alejhi ve sellem,  ljubazno ga je dočekao, te je dao  jetimu ono što je tražio od svog  imetka.  Vidjevši to, Kurejšije počeše  prekoravati Ebu Džehla riječima:  “I ti si skrenuo s pravog puta. Napustio  si svoju vjeru! Uplašio si se  Muhammeda!”  “Ne, nisam skrenuo, niti sam  napustio svoju vjeru. Ali, sa njegove  dvije strane vidio sam dva  koplja. Da nisam učinio ono što  traži, bojim se da bi se sručila na  mene.”  Nakon tog događaja objavljen je  spomenuti ajet.

Postoje još neke predaje koje se  povezuju sa objavom navedenog  ajeta, ali bez obzira na to povodom  čega je objavljen, njegovo značenje  je generalno. Obuhvata sve one  koji poriču ahiret, nagradu i kaznu,  i grubo se odnose prema slabijima.  Poricanje ahireta je izvor  svih grijeha i onaj koji poriče je  zao i neodgojen. Suprotno tome,  želja za Allahovim zadovoljstvom  i strah od kazne, čovjeka podstiču  na ibadet, samilost i čuvanje tuđih  prava.  Onaj ko ne vjeruje da će polagati  račun, smatra da ima pravo na sve  što mu nefs poželi i ne ustručava  se da učini bilo šta za što mu se  ukaže prilika. Ne vidi potrebu da  bude dobar i da čini dobro.  Nasuprot tome, oni koji vjeruju,  znaju da ovaj svijet ima svoju  i vanjsku i unutrašnju stranu.  Znaju da nijedno zlo neće ostati  neuzvraćeno. Uzvišeni Allah sve  vidi, ponekad samo ostavlja roba  do određenog roka, jer mu daje  priliku da se pokaje.

Dvije loše osobine 

Uzvišeni Allah u ajetu najprije  općenito spominje one koji poriču  onaj svijet, a zatim ističe neka  njihova svojstva opisujući ih riječima:  “Pa to je onaj koji grubo odbija  siroče, i koji da se nahrani siromah  ne podstiče.”  Gospodar svjetova kao da kaže:  “O voljeni Poslaniče, ako želiš  znati ko su oni koji negiraju onaj  svijet i koji će biti poniženi, njihova  svojstva su sljedeća: Grubo  uskraćuju prava jetima čiji su  skrbnici. Kako jetimima tako i  drugima čine zulum i uskraćuju  pomoć. A sprečavaju i druge ljude  da im pomognu.”  Time se vjernicima poručuje:  “Ne činite zulum jetimima. Ne  lišavajte ih njihovih prava. Kada  se starate o njima, ne činite to na  pogrešan način kao što to čine oni  koji poriču onaj svijet. Trudite se  da nahranite siromahe koliko god  da ste u mogućnosti. Ne budite  kao oni koji su opisani u ajetu.”

Slabi i siromašni 

U časnom ajetu je naveden termin  “miskin”, što znači siromah, odnosno  onaj koji ne posjeduje ništa  od imetka. U jezičkom smislu riječ  “miskin, mn. mesakin” znači  “onaj koji se ne kreće”. To je dakle  takvo siromaštvo koje čovjeka čini  nepokretnim. Za siromaha se također  upotrebljava termin “fakir”,  ali između izraza miskin i fakir  postoji značajna razlika.  Fakir je onaj čije su potrebe nezadovoljene,  dok je miskin onaj  koji nema ništa. Dakle, miskin je  siromašniji od fakira. Kao što je  rekao jedan arif, fakir ima kuću,  ali nema resurse potrebne za normalan  život, a miskin nema ni  kuću. Iako se među ljudima takvi  često smatraju lijenim osobama,  Časni Kur’an i hadisi ih spominju  kao one koji su svoj život u potpunosti  posvetili Allahu, dželle  ša’nuhu, koji su požrtvovani, dostojanstveni  i svoje stanje zbog stida  ne pokazuju pred drugima”.

U  jednom hadisu Allahov Poslanik,  sallallahu alejhi ve sellem, miskine  opisuje sljedećim riječima:  “Istinski siromah nije onaj  koji ide od vrata do vrata kako  bi dobio zalogaj hljeba. Istinski  siromah je onaj koji nema ništa  i nema nikoga ko bi shvatio njegovo  stanje i pomogao mu, ali on  unatoč svemu tome ne traži od  ljudi.” (Buhari, Zekat, 53; Tefsir: Bekara,  48; Muslim, Zekat, 102)  U Časnom Kur’anu se nalaze  ajeti koji na sličan način opisuju  siromahe i naređuju nam da ih  pomognemo:  “(…) I to siromasima koji zauzeti,  na Allahovom putu, nemaju  vremena zarađivati pa onaj koji  nije u to upućen misli da su zbog  skromnosti, imućni; poznaćeš  ih po izgledu njihovu, oni proseći  ne dodijavaju ljudima. – A  ono što od imetka drugima date  – Allah, sigurno, za to zna.” (Bekara,  273)  Termin “miskin” se spominje  na mnogo mjesta u Kur’anu. To  su ajeti koji naređuju da se takvi  robovi paze, pomažu i da im se  pruži podrška. Takvo postupanje  je pohvaljeno i povod je oprosta.  (Bekara, 83, 177, 215; Nisa’, 36, Insan, 8)  Nepružanje pomoći siromasima  spomenuto je kao osobina  nezahvalnika i stanovnika džehennema.  (Hakka, 34; Muddessir,  44; Fedžr, 18)

Pravo siromaha 

Uzvišeni Allah dalje kaže da su  to oni koji ne podstiču da se čini  dobro siromasima. Time nam želi  poručiti sljedeće:  Onaj ko ne podstiče druge da  budu milostivi prema siromasima,  ni sam nema milosti. Onaj  ko druge ne podstiče na davanje,  ni sam ne daje. A naročito onaj ko  uskraćuje pravo jetimu, takav ne  može činiti dobro nikome.  Spominjući tu vrstu ljudi, Uzvišeni  Allah zapravo govori o njihovoj  škrtosti i sebičnosti. Onaj ko  podstiče druge na dobročinstvo,  on ih poziva da misle na vlastito  dobro tj. na ahiret i nagradu. A  onaj koji se sam ne nada nečemu,  kako bi mogao druge pozivati  tome? Čovjek bez nade je čovjek  bez vjere.

Takvi smatraju da su sve što  posjeduju,  stekli vlastitim trudom  i radom. A ustvari je samo Allah,  dželle ša’nuhu, apsolutni vlasnik  svega. On Uzvišeni je Taj Koji robu  daruje ono čime misli da postiže  bogatstvo; pamet, pronicljivost,  sposobnost i odlučnost. Ako neko  stekne imetak na tuđem posjedu,  koristeći resurse koje mu vlasnik  tog posjeda daje, takav ne može  reći da je on vlasnik toga. U najboljem  slučaju može reći da je povjerenik.  A osim toga, i bogatstvo i  siromaštvo su iskušenje. Jedna od  stvari kojom čovjek biva iskušan  u bogatstvu jeste dio imetka koji  pripada siromasima.  Briga o miskinima je obaveza  imućnih muslimana, koju ne smiju  zanemariti. Jer, Uzvišeni Gospodar  kaže: “A u imecima njihovim  bio je udio i za onog koji prosi i  za onog koji ne prosi.” (Darijat, 19)  Kako bi nas dodatno ponukao na  ispunjavanje te obaveze, Uzvišeni  Allah ponavlja upozorenje: “Daj  bližnjem svome pravo njegovo,  i siromahu, i putniku.” (Isra’, 26;  Rum, 38)  Ako imućni ne odvaja dio za  siromaha, taj dio imetka će biti  uzrok njegove propasti, jer ga ne  čisti. To je hakikat (suština) stvari.  A i bogatstvo i siromaštvo su  samo forma. Oni koji spoznaju hakikat,  pored forme, usmjeravaju se  ka suštini.

Veza između ružnog  ahlaka i poricanja 

Kao što smo već rekli, opisujući  one koji poriču, Uzvišeni Allah  je spomenuo njihova dva svojstva.  Jedno se odnosi na ono što  čine “koji grubo odbija siroče”,  a drugo se odnosi na ono što ne  čine “koji da se nahrani siromah  ne podstiče”. Shodno tome, jedan  od znakova onih koji poriču onaj  svijet jeste ružan odnos prema  slabijima i odvraćanje od činjenja  dobra. Iako je veoma začuđujuće  da neko ne vjeruje u ahiret, nije  nimalo začuđujuće da oni koji ne  vjeruju navedeno ponašanje smatraju  normalnim. Ali, ono što je  uistinu čudno jeste to da oni koji  vjeruju i predstavljaju se kao vjernici  budu nemarni naspram svojih  obaveza, i da u svojim prsima nose  škrtost koja ih sprečava od činjenja  dobročinstva drugima. Da nas  Uzvišeni Allah sačuva od takvog  stanja…  Ahlak suprotan tome ponovo vidimo  u Časnom Kur’anu.

Uzvišeni  Allah hvali vjernike riječima:  “(…) Oni koji vjeruju i dobra djela  čine, i koji jedni drugima istinu  preporučuju i koji jedni drugima  preporučuju strpljenje.” (Beled, 17;  Asr, 3) Svaki vjernik treba pomagati  jetime i siromahe koliko god  je u mogućnosti. Ako sam nije u  mogućnosti da daje od svog imetka,  treba druge podsticati na to.  Ukratko: Narušavanje prava jetima  i nedostatak milosti prema  siromasima, temelje se na nevjerovanju  u ahiret. Uzvišeni Allah  je takvo postupanje opisao kao  ružan ahlak koji nanosi štetu cijelom  čovječanstvu. Nakon ajeta  koji ističu da je nepoštovanje prema  slabijima znak da će onaj ko  tako postupa na Sudnji dan doći  kao poricatelj, Gospodar svjetova  upozorava na nemaran odnos  prema namazu kao jednom od  uslova islama, i kaže: “A teško  onima koji, kada namaz obavljaju,  namaz svoj kako treba ne  izvršavaju.” O tome ćemo inšallah  govoriti u sljedećem broju.

Uzvišeni Allah najbolje zna.

 

 

Časopis Semerkand

Semerkand